Recika oživljava selo

Posle učešća na planinarskom usponu na Grnčar, koji organizuje PD Babin zub iz Knjaževca, a koji je krenuo iz sela Štrbac i završio se u Donjoj Kamenici, prišla sam Oliveru i rekla mu da uskoro pokrećem blog o selima pa bi bilo super da napišem priču o Reciki. Složio se, pa sam iskoristila period proveden kod kuće da ponovo dođem u Donju Kamenicu i saznam kako je Recika nastala.

– Ideja je nastala novembra 2014., a Recika je zvanično otvorena 2015. godine u martu. To je bio “back up” našoj osnovnoj delatnosti proizvodnje gornjih delova obuće. S tim što više nismo hteli da se bavimo obućom, pa smo odlučili da radimo kožne aksesoare. Razne vrste torbi, novčanike, kaiševe, narukvice, ogrlice, priveske.

Pre Recike, Oliver i njegov ortak Boris vodili su Slide group, koji je nastao 2008. godine u Knjaževcu. Uslužno su proizvodili i šili gornje delove obuće i nije bilo većih svetskih brendova za koje nisu radili: Prada, Giorgio Armani, Moncler, Burberry, Bardelli, Baldinini, Casadei, Azzedine alaia, Moschino, Versace, Karl Lagerfeld, Tommy Hilfiger. U momentu kad su radili punom parom u Slide-u, bilo je puno ostataka kože i razmišljali su o načinima kako ih iskoristiti a ne baciti.

– U toku našeg rada u Slide-u, stalno smo morali da pravimo poslovne planove i predviđanja, što je sasvim normalno za jednog privrednika. Kada smo videli da posla iz Italije ima sve manje, tražili smo način da svoju investiciju osiguramo, odnosno da to probamo kroz sopstveni brend i da znanje koje smo stekli na neki način unovčimo. Pošto nismo imali neke mogućnosti za lagerovanje kože, a ja sam imao dosta slobodnog prostora u ambarima u selu, sve sam pakovao u vreće i skladištio u selu.

Prvo su počeli sa parčićima obuće koji su im ostali iz proizvodnje. Klijent je to kategorizovao kao otpad i bili su u dužnosti da vrate ili pozovu firmu koja se bavi sakupljanjem tog otpada, a koja bi ga dalje deponovala ili reciklirala. Pošto se proizvodnja Recike zasniva na jednom delu te reciklaže, iskoristili su to „reciklirati“ i dodali „ka“ od Kamenica, i tako je nastala Recika.

U radu sa Italijanima, izučili su svoju školu, jer su Italijani dosta zahtevni i imaju dosta visoke standarde. To su hteli da iskoriste i da naprave nešto više, nešto što će njima ostati, i da to znanje i dalje koriste na sopstvenom brendu.

– Ovaj posao je toliko zahtevan i stresan da podseća na film “Đavo nosi pradu”. Oni zahtevaju da budeš dostupan 24 sata online, dežurni krivac za sve, a s druge strane mi nismo imali neku mogućnost izbora. Kasnije, kada sam video da opština daje u zakup domove kulture i zadruge u selima u svrhu preduzetništva, došao sam na ideju da u selu napravimo proizvodnju, da ne bismo stalno bili u gužvi kao u gradu.

Oliver je počeo da radi kao radnik u Fabrici nameštaja Tina, potom u lokalnom taksi udruženju, a nakon toga je otišao na automehaničarski zanat. Kroz sve te poslove sticao je znanja šta je to što zaposlen ne želi da doživi na poslu, jer svaki radnik dođe da odradi i zaradi sebi platu i ne želi da ga niko maltretira.

– Ja sam sebe na neki način usavršavao i učio da šijem. Voleo sam da znam sve operacije koje se od nekog ko je zaposlen kod nas traže. Od osnovnih ručnih do mašinskih operacija, finiša, kontrole itd. Kako sam učio jednu po jednu operaciju, postalo mi je zanimljivo da radim sa kožom i rešio sam da napravim nešto što sam želeo da imam ranije – torbu, kaiš. Tako sam počeo da pravim predmete, svima se dopalo i hteli su da napravim i za njih.

Iako prate globalne trendove, Oliver smatra da se ceo sistem poremetio.

– Imamo devojke koje bilduju svoje mišiće u teretani i muškarce koji nekako nisu odlučni, nisu preduzimljivi, nemaju svoj cilj u životu, daleko od toga da su glava porodice i da planiraju porodicu i ceo sistem se poremetio. Mi smo hteli da tu energiju koju su muškarci imali ranije prenesemo kroz svoje proizvode i zato smo brend nazvali menner, koji označava neku vrstu manira i naglašava tu muškost. U početku je trebalo da radimo aksesoare samo za muškarce, pa smo onda odlučili da napravimo i podbrend koji se bavi ženskom modom, koji smo nazvali wommener. Tako da sada imamo brend Menner Womenner.

Ipak, više im ide prodaja ženskih aksesoara, jer kako kaže Oliver, muškarci u Srbiji još uvek nisu organizovani pa svi nose novčanike, ključeve, telefone ili cigarete po džepovima, pa se često desi da im te stvari padnu ili ih izgube, umesto da to sve organizuju u okviru jedne torbe.

Pored svojih proizvoda, poseban deo u prodajnom izložbenom prostoru zauzimaju i suveniri iz TOK, a tu je i kafeterija koju su napravili kako bi priuštili komfor i neku vrstu razonode za radnike i klijente.

Prekoputa zgrade u kojoj posluje Recika, nalazi se crkva Svete Bogorodice, koja potiče iz XIV veka i zadužbina je nepoznatog vlastelina. Ova crkva je nezaobilazna stanica turistima koji putuju na Staru planinu. Kad god sam ranijih godina svraćala u Donju Kamenicu zbog crkve, nikad nije bila otvorena. Sada, crkva je otvorena svakog dana od jutra do mraka.

– Za ključ je zadužena žena koja radi kod nas. Iz nekog razloga u selu su bili jako zatvoreni, ali smo se dogovorili da svakog jutra žena otključa i kad padne mrak zaključa, da bi ljudima crkva bila pristupačnija. Ljudi generalno svraćaju, ali bi možda posećenost bila i veća kada bi put od Knjaževca do Stare planine bio u boljem stanju.

Ali nije samo put u lošem stanju. Olivera nikako nisam mogla da dobijem u toku radnog vremena, jer u selu nema signala za mobilni telefon. Baš neposredno pred moj dolazak na jednoj krivini prevrnuo se automobil i ljudi nisu mogli da pozovu pomoć. Iz Recike su podneli zahtev Telekomu, ali kao ni u mom selu, pa ni u ovom, a verovatno ni u još mnogo drugih, telekomunikacione kompanije za ljude na selu nemaju sluha. Dobro je što su bar mogli da uvedu Internet.

Recika ima 15 zaposlenih, troje iz sela. Za sada imaju dve prodavnice: u Donjoj Kamenici i u Knjaževcu, a u planu je otvaranje jedne velikoprodaje u Nišu. Kožni aksesoari mogu se naručiti i putem internet prodaje na sajtu www.menner.rs.

U zgradi gde je danas smeštena Recika, nekada je bila zanatska zadruga. Godine 1930., meštani sela su shvatili da se zanatsko znanje kod njih i njihove dece gubi, i dogovorili su se da osnuju jednu zadrugu gde će ti zanati nastaviti da se uče: opančarski, kovački, grnčarski, stolarski. Nakon Drugog svetskog rata zgrada je dobila drugu namenu: bila je nabavljačko-potrošačka zadruga, pa Klub penzionera, a jedno vreme i škola.

Knjaževačka opština je poznata po izrazitoj depopulaciji. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Donja Kamenica je imala 229 stanovnika. U dvorištu pored zgrade gde je smeštena Recika, smeštena je četvorogodišnja škola koja ima dva đaka – braću blizance. Kamo sreće da se u još nekom selu otvori neki proizvodni pogon, pa da sela ožive, baš kao što je Donja Kamenica oživela zahvaljujući Reciki.

© Fotografije: Provereno loše fotke, Recika Donja Kamenica