Jedan đak školu spasava

Kada sam 2012. godine boravila par dana u Bučju, iskoristila sam priliku (pošto je bio septembar i školska godina je tek počela) da posetim seosku školu. Tada je bilo “čitava” dva đaka. Jedan je bio drugi razred, a drugi čevrti, što je i tad značilo da će škola već sledeće školske godine ostati sa jednim đakom.

Ove godine u aprilu ponovo sam posetila školu, sa željom da napišem priču o školi koja je dugo odolevala gašenju, ali u kojoj je ovo polugodište ustvari i poslednje polugodište u školi (tako je i trebao da glasi naslov). Skoro sam napisala ceo tekst, a onda sam otišla kod komšije Vlade koji je u više navrata bio učitelj u Bučju (i te 2012.), da se raspitam gde mogu da nađem podatke o broju učenika po godinama. Rekao mi je da se škola verovatno neće zatvoriti, jer je jedan učenik trećeg razreda iz susednog sela prebačen u školu u Bučju, mesec dana pre kraja školske godine, kako je ne bi zatvorili. To je odmah promenilo celu moju priču.

Iako škola ima četiri razreda, od 2000. godine u školi su se smenjivali jedan ili eventualno dva đaka. U želji da saznam koliko je đaka bilo u vreme naših baka i deka, krenula sam da listam dnevnike iz školskog ormara, ali sam nakon 20-ak minuta odustala. Nemoguće je pronaći sve dnevnike i napraviti neki spisak po godinama, pogotovo za sat vremena koliko sam ja imala na raspolaganju. Tome treba posvetiti bar mesec dana. Najstariji dnevnik koji sam uspela da nađem u ormaru (iako to nije zvanično najstariji) je iz školske 1949/1950. godine, kada je u 1. i 2. razredu bilo po 11, u trećem 17, a u četvrtom razredu 12 učenika. Sa velikom radošću, naišla sam na dnevnike kada je u školu išla moja baba, a potom i moj tata.

Pri mojoj poseti školi, na stolu su stajala 4 dnevnika iz prethodne 4 godine, ali u najnovijem samo jedno ime i prezime. Već tri godine Luka je jedini đak u školi u Bučju. Svakog dana učitelj Hranimir Popović kolima putuje od Knjaževca do sela 36 km u oba pravca.

– Evo već je treća godina kako radim u školi. Došao sam umesto učitelja koji je premešten u školu u drugom selu, jer je tamo bilo potrebe za još jednim učiteljem. Luka je prvi razred završio u Nišu, a onda došao ovde i već tri godine on je jedini đak u školi.

Prema Hranimirovim rečima, da bi škola u Bučju opstala, potrebno je da ima bar jednog đaka. Za sada je u predškolsko upisano jedno dete iz susednog sela, ali to nije dovoljno da bi škola nastavila sa radom. Ipak je potreban i jedan đak. Na kraju je ispalo da će opet jedan đak nakon Lukinog odlaska, „spasiti“ školu od zatvaranja.

Luka je malo stidljiv pa nije previše pričao. Ali sam iz njega ipak izvukla par stvari. Kao i većini dece omiljen predmet mu je likovno, a voli da pravi avione i tenkove od papira i kartona.

– Evo, i ovo sam napravio – dobacuje mi. Automobile, avione, brodove i tenkove osim u školi, voli da pravi i kući.

Luki bi možda omiljen predmet bio i fizičko vaspitanje, da ima sa kim da šutira loptu ili baca na koš. Hranimir kaže da kada je lepo vreme odu do terena u centru sela, pošto naravno fiskulturne sale nema. Kada vremenski uslovi to ne dozvoljavaju, u učionici rade vežbe.

Osim što jedva čeka da ode u Niš jer su mu tamo braća, Luka jedva čeka i letnji raspust. Ono što mu neće pasti teško je da crta i pravi avione i tenkove. Od papira.

Da nije matematike, Luka bi bio dobar učenik. Sa matematikom se muči, a tog dana kad sam ih posetila imali su popravni sa pismenog. Pošto će Luka u peti razred krenuti u Niš, učitelj mu stalno skreće pažnju da tamo neće moći da mu posvete toliko vremena koliko mu on posveti.

– Mi ovde možemo da se ispitujemo celog dana ako hoćemo, ali drugačije je u odeljenju sa tridesetoro dece.

Upravo iz ovog razloga pitam se da li su seoske škole sa jednim (ili dva đaka) vredne „spasavanja“, ukoliko ta deca nemaju sa kim da igraju fudbal ili da se takmiče ko će prvi da se javi? Da li je dobro da detetu jedini drug bude učitelj, i tako 4 godine? Da li je to dobro za socijalizaciju deteta? Dugo sam razmišljala o tome i mislim da sam došla do zaključka. Nije.

Seoska škola u Bučju odoleva gašenju već godinama. Aleksandar, koji i danas živi u Bučju, pošao je godinu dana ranije u školu (1990.) jer su u to vreme, da bi škola opstala, bila potrebna tri učenika. Za razliku od Aleksandra, Dragiša koji broji nešto manje od 70 godina kaže da je, kada je on išao u školu, “samo” u njegovom odeljenju bilo 18 učenika.

– Postoje neki podaci da u Srbiji ima 70 isturenih odeljenja sa jednim učenikom. Čak i da škola na neki način opstane, pitanje je kako će Ministarstvo da odreaguje zbog najavljene racionalizacije. To je veliki izdatak, a ipak svi ti učitelji će biti u velikom problemu jer će ostati bez posla.

Kada smo se dotakli stanja u kome je škola, pogotovo plafoni, učitelj kaže da je ono jako loše.

 – Potrebna su velika ulaganja, a jednostavno jedno dete je u školi. Ulaganja bi trebala da budu ista i za jedno dete i za 20 njih. Ja moram da ispričam isto, da li me sluša jedno dete ili ceo razred od 25 – 26 učenika. A para nema, svuda je teško i situacija je jako loša.

Škola u Bučju je zapravo istureno odeljenje osnovne škole Dimitrije Todorović Kaplar u Knjaževcu. Prema podacima koje sam našla iz neobjavljenih spisa koje su sakupljali dvojica meštana iz sela, prvi školski dnevnik datira iz 1878. godine, ali se smatra da je bilo učenika i pre toga. Do 1912. godine u Srbiji su u škole išli samo muškarci, pa je to važilo i za Bučje. Godine 1919., zemljodelac Milorad Milijić zatražio je od školskog odbora da upiše u školu njegovu ćerku Ružicu, što je odbor posle razmatranja odobrio, uz obrazloženje da je jedan đak otišao u Zaječar pa to mesto treba ionako popuniti. I tako su i ženska deca krenula sa obrazovanjem. Škola je nekada imala šest razreda, pa potom pet, da bi na kraju postala četvorogodišnja.

Sada, samo je pitanje vremena još koliko će godina uspeti da opstane. Sa jednim ili dva đaka.

© Fotografije: Provereno loše fotke