Jedna od aktivnosti projekta „Seoski turizam na duge staze“ koje Udruženje BUK realizuje u selu Bučje kod Knjaževca, bila je stručna poseta domaćinstvu koje se bavi seoskim turizmom, kako bi se meštani Bučja u praksi upoznali sa prednostima ali i rizicima koje ova vrsta turizma nosi. Kako je turizam na Staroj planini razvijen, a “Vila Bogdanović“ uspešna na tom polju, odlučili smo da od mnogobrojnih domaćinstava posetimo baš njih. I nismo se pokajali, jer su nam rekli mnogo toga korisnog.
Bogdanovići su u Kalnu došli 1979. godine. Posle rada u rodnom Ravnom selu, Radivoje i Stanislava su zbog posla otišli u Veliku Planu, a nakon toga iz istog razloga došli malo južnije (i istočnije), u Kalnu. Radivoje je radio u veterinarskoj stanici, a Stanislava u konfekciji. Iako možda nisu planirali da se zadrže, njihovim sinovima se jako dopalo ovo planinsko selo, i to je bio jedan od razloga da ostanu. Kada su odrasli, zbog školovanja je svaki sin otišao na svoju stranu, pa tako jedan živi u Beogradu, a drugi u Podgorici. Upravo su oni zaduženi za komunikaciju i rezervacije preko sajta Vila Bogdanović i fejsbuk stranice Vila Bogdanović Kalna – Stara planina.
Par godina nakon odlaska u penziju, Radivoje i Stanislava odlučili su da uzmu kredit i krenu da se bave seoskim turizmom, a svoje seosko turističko domaćinstvo nazvali „Vila Bogdanović“.
– U turizam smo „ušli“ 2010. godine, kada je Fond za razvoj republike Srbije raspisao konkurs za podizanje kredita za bavljenje seoskim turizmom. U to vreme na Staroj planini nije bilo dovoljno smeštajnih kapaciteta, pa su nam bukvalno govorili da pričamo i nagovaramo komšije da se i oni time bave. Sada već imamo lepo iskustvo od 6 godina, koje možemo da prenesemo drugima koji planiraju da se bave seoskim turizmom. U vreme kada smo mi krenuli da radimo, potencijal za bavljenje ovom vrstom turizma je bio veliki i bilo je dovoljno gostiju, međutim kako vreme prolazi broj turista opada, zbog krize, počinje Radivoje.
Kako Radivoje kaže, posao u turizmu je veliki rizik. Kao i u poljoprivredi, i još veći. Ako hoćete da napravite sve dobro, treba da date mnogo para, a da li će se vratiti i kada će se vratiti? Jer kredit se mora vraćati, a Radivoje se pita da li može vratiti kredit od penzije. Ali ne može se stati na pola, kad jednom dostignete jednu visinu, nema vraćanja nazad.
– Goste imamo i leti i zimi. Kad smo počinjali, mislili smo da će preovladati letnja sezona. Međutim, zbog ski centra na Staroj planini, više gostiju ima zimi. Dolaze nam iz svih delova sveta: sa Tajvana, Novog Zelanda, Australije, SAD-a, Rusije, ali najviše ima bugarskih turista. Turisti obično dođu na produženi vikend. U petak ujutru dođu, odu na skijanje, vrate se na večeru, pa sutra ujutru opet na skijanje. Na pitanje kako se sporazumevaju, Radivoje sa osmehom kaže: svakako – rukama, nogama. Imamo i rečnik priručnik koji nam dosta pomaže. Ja dosta koristim nemački, ali me pitaju za engleski. A onda ja njih pitam govorite li vi nemački, oni kažu ne, znači 1:1 (opet kroz smeh).
Turisti im dolaze ili sami ili preko TO Knjaževac, ali najčešće dođu preko preporuke, pa im tako pojedini gosti dolaze već 5-6 puta.
– Već pet godina nam dolaze Englezi koji hvataju leptire. U selu Ravno Bučje u blizini, nalazi se jedinstven leptir u svetu. Kada su ga uhvatili, pevali su od pola osam uveče do pola četiri ujutru. Pređu put iz Londona do Beograda avionom, pa iz Beograda iznajmljenim kolima, samo da bi uhvatili leptire. A hvataju čak i svice, „raspametili su se“.
Bogdanovići u svojoj vili mogu napraviti do 16 ležajeva. U gornjem delu kuće su apartmani, i to obično koriste porodice. Cena noćenja je 1.000 dinara, a u ponudi imaju noćenje sa doručkom, polupansion i pun pansion. Tako da se cene kreću od 1.200 do 2.200 dinara po danu, u zavisnosti za šta se turisti opredele. Najam apartmana je 60 evra + hrana 7 evra po danu, što je prihvatljivo kada se troškovi podele. Takođe, uz prethodni dogovor moguće je ugovoriti ručak, kao i smeštaj za Novu godinu. Za prethodni doček Nove godine gosti su im bili bugarski turisti, a pre toga već dva puta, mlade Nišlije.
Priča oko seoske romantike i idile, bar po njihovom iskustvu, ne pije vodu. „Ozbiljan je ovo posao“ kaže Radivoje, dok Stanislava dobacuje „i odgovoran“ :
– Gosti su izuzetno zahtevni. Oni traže (i plate) udoban ležaj, kvalitetnu posteljinu, dobar jastuk i čistoću na prvom mestu. Mi se anagažujemo maksimalno, ali ključne stvari treba da radi država. Džaba dođu ako će slomiti kola, dakle treba srediti puteve i generalno svu infrastrukturu.
Dok smo slušali njihovu priču i iskustva o seoskom turizmu, domaćica nas je uslužila domaćim sokom od matičnjaka. Na njeno pitanje „šta mislim od čega je“, rekla sam da mislim da je od zove. To je bio pogrešan odgovor.
– Posadili smo matičnjak, redovno ga pratimo, beremo i obrađujemo. Berem livadsko cveće, koprive, sve što se može naći u prirodi. Spremam raznovrsnu hranu jer su neki gosti alergični, neki bolesni, neko posti, ne jedu svi meso, jaja i mlečne proizvode. U ormariću su smeštene sve vrste slatka – od dunja, borovnica, kupina, jagoda, drenjina, šljiva, šipurka. Pored toga, pravim i domaće čajeve. Bugari i Englezi ih mnogo vole. Ujutru prvo popiju čaj, pa tek onda kafu i doručak. Zbog toga ujutru skuvamo čaj u šerpi i sami sipaju, ispričala nam je Stanislava.
Specijalitet kuće je kuvani kupus na Stanislavin način. Desilo im se da pozovu ljudi iz Beograda i kažu im „Mi krećemo, spremajte kupus“. Za doručak obično bude proja, pita zeljanica ili gibanica sa domaćim korama.
Pošto ne čuvaju stoku, (Radivoje kroz smeh kaže da imaju kerove), sir i mleko uzimaju iz susednih sela, i oba su proverenog kvaliteta. Ali i konstatuju da za par godina neće biti ni sira, ni mleka.
– Ne mogu uzeti od bilo koga i da stavim gostu na sto, ne osećam se prijatno jer nije lepo kad gost ne pojede to što ste postavili – kaže Radivoje.
U „Vili Bogdanović“ bila je održana i kulinarska radionica koja je trajala 4 dana, a glavni kuvari su bili kuvari koji su kuvali kod Karađorđevića i imaju svoje restorane. Jedan je držao predavanja, a drugi nadgledao sve što bi domaćice spremale. Žiri je bio sastavljen od stranaca. Bilo je ljudi iz svih okolnih opština: Knjaževca, Pirota, Dimitrovgrada, Zaječara, Negotina, Kladova… Kuvari su sve vreme slikali i držali predavanja kako kupovna hrana ne dolazi u obzir, i objašnjavali način pripreme, čuvanja i servisiranja hrane. Međutim, kada je došlo vreme da Stanislava sprema kupus, zamolila je kuvara da ne slika pripremu, jer bi volela da to zadrži za sebe, kao njen specijalitet. Pričajući među sobom, kuvari su je zamolili da bar njima da recept.
– Rado bih Vam dala recept, sve drugo ću Vam pokazati, ali ovo stvarno ne mogu, poručila im je domaćica.
Par puta sam imala priliku da posetim seoska domaćinstva koja se bave seoskim turizmom, ali moram priznati da sam „Vilom Bogdanović“ oduševljena. Zašto? Zato što se svi „bave etno turizmom“, a ne znaju ni šta on podrazumeva. I zato što smatram da etno turizam svakako nije kada skupite sve stare stvari iz sela i stavite u svoje dvorište. Bogdanovići u svom dvorištu toga nemaju.
Još jedna pozitivna stvar je da plaćaju redovno porez i vode knjigu gostiju, (što takođe nije čest slučaj), pa im se desila i jedna anegdota:
– Kada nam je došao turistički inspektor iz Niša, čudio se što smo mu otvorili. Kaže obično se svi zaključaju i prave da nisu tu.
Pešačenje i biciklizam čine glavnu ponudu ovog domaćinstva, osim izvrsne hrane i smeštaja koje nam domaćini nude. Kažu da gosti ujutru uzmu bicikle i vrate se tek uveče, sa slikama stanovnika iz opustelih sela, pa često pitaju goste „Pa gde ste ih našli“. Turisti često „skoknu“ i do bazena Banjica u Knjaževcu, pogotovo Vojvođani koji su njime oduševljeni.
Pre nego što smo posetili domaćinstvo Bogdanovića, posetili smo vodopad Bigar koji je od Kalne udaljen par kilometara. Vodopad se vidi sa puta i prolaznici uglavnom zastanu samo kraj njega. Međutim, Radivoje nas je poveo u šetnju malo u untrašnjost ka vrelu Bigrenog potoka, odakle su formirane mnogobrojne kaskade. Do tamo je obeležena pešačka i biciklistička staza i definitivno vredi posetiti ovaj prirodni fenomen.
Iako nismo okusili hranu, a pogotovo taj čuveni kupus, slike smeštaja će vam dovoljno dočarati.
– A tek kada cveće procveta, tada je najlepše – kaže Stanislava.
© Fotografije: Provereno loše fotke
Blog je pravo osveženje od gomilu gluposti koje nam se svakodnevno plasiraju!!! Svaka čast za porodicu Bogdanović…
Jos jedna destinacija za posetiti u Istocnoj Srbiji! Svidja mi se posebno ova mogucnost voznje bajsa 🙂
Zaista je blog pravo osveženje, uživala sam dok sam ga čitala… To su pravi ambasadori Srbije! Hvala dobrom Bogu da u Srbiji još uvek ima vrednih ljudi spremnih da rade i predstave našu lepu zemlju na ovakav način… Što više Bogdanovića, to više nade za Srbiju 🙂