Bez drvenog bureta nema dobre rakije

Dok sam preko leta razmišljala gde da nađem zanatliju u današnje vreme kada ih je malo, naišla sam na snimak o Vladimiru Iliću iz Vražogrnca, koji pravi drvene buriće. Nije prošlo ni 10 minuta, već sam poslala drugu poruku da podelimo troškove za gorivo i odemo do Vražogrnca, kako bih napisala novu priču o zanatima. Za ovu priču imala sam pomoćnike, Nikolu i Natašu.

Vladimir je poreklom iz sela Dobroviš kod Vlasotinca, a ovaj zanat je naučio sa 15 godina od oca. Sa 24 godine završio je Učiteljsku školu u Vranju, posle čega se sa roditeljima doselio u Vražogrnac kod Zaječara. Prvo je našao devojku (smeh), a onda i posao, doduše ne onaj za koji se školovao. To nije ni bitno, jer je moralo nešto da se radi. Posle 6 godina rada u industriji, našao je zaposlenje kao učitelj, ali za sve to vreme nije prestao da pravi burad.

– Dok sam radio, mesečno napravim jedno – dva bureta, ili ako imam ugovoren posao, onda radim na sigurno. Sad je drugačije, imam nešto, ali to sve stoji, niti da ga završiš, niti da ga ostavljaš. Ako ga završiš, moraš da imaš prostoriju sa određenom temperaturom, vlagom, jer drvo „radi“, može da bude suvo 100 godina, ali čim bude „pušteno u promet“, ono radi. Ako nije napunjeno, kad naiđe vlažnost nabrekne, ako naiđe toplota sasuši se. 

– Ranije, drveni sudovi su se najviše pravili od bagrema, a sad se prešlo mahom na hrast. Bitno je da ne curi i da se lepo napravi. Pravi se i od duda, ali to je mahom za rakiju, boju, šmek. Najčvrstiji burići su od bagrema, a hvala Bogu i bagremov med je najbolji. To je najtvrđe drvo, najmanje ga napada žižak. Jer, drvo je dobro dok je sirovo, treba da se seče samo u rano proleće i kasnu jesen dok nema sokova, jer ako sokovi krenu „da rade“, onda ih buba napada odmah.

Najmanje bure koje je Vladimir napravio imalo je oko 7 litara. Najveće 3000 litara.

– Najviše se prave od 100 do 200 litara, eventualno 300, a sve što je više od 1000 litara su bačve. Pravio sam najviše do 3000 litara, pa onda od 1000, 1500. Sad za sve to postoje mašine, postoje šabloni i cirkular koji seče i odjednom se sve rešava. Jedan radnik može da napravi 7, 8 bureta, a meni za izradu jednog treba najmanje 3, 4 dana.

U današnje vreme, mušterija je sve manje. Prošle godine je prodao samo jedno bure. Ranije je bilo drugačije:

– Pre nego što sam otišao u penziju, uglavnom sam pravio buriće preko vikenda, jer sam preko nedelje imao obaveze zbog posla. Pre 2000., od recimo ‘75. pa do 2000. godine nije bilo loše. Preko leta se zaradi solidno, mogao si i auto da promeniš. U vreme sankcija je bilo nezgodno, ali sam imao sreće. Tada se niko nije pogađao u dinarima, nego u markama. Ćerka je tada bila na studijama i stan smo mesečno plaćali 25 maraka, a primamo platu nedeljno. Ako primiš prepodne možeš da kupiš 5 maraka, a ako primiš popodne 3 marke. Došli su mi neki iz inostranstva i naručili 4 bureta od 150 – 200 litara. Sa kaparom od 200 maraka platio sam stan za celu godinu i rasteretio se kao niko, kroz smeh je Vladimir ispričao ovu anegdotu.

Sa čuvanjem alkohola u drvenim buradima treba biti obazriv. Nekada su ljudi pričali da je vek bureta i do 100 godina, ali naš zanatlija kaže da je dovoljno i do 50.

– Da bi rakija bila dobrog kvaliteta, u buretu treba da stoji najmanje godinu dana, ali može da stoji i 5 godina. Naravno, sve zavisi i od kog drveta je bure pravljeno. Kada se ta rakija pretoči u stakleni sud, sipa se nova, bez ikakvog „čišćenja“ bureta. Sa vinom je malo drugačije jer bure prevri, uhvati šećerni kamenac okolo (jer se mahom dodaje i malo šećera), i tako traje godinama, jer vino stoji samo od jeseni do leta kad se ispije, pa obično to mora da se sredi. Ja to otvorim, uzmem slamu, ubacim unutra i zapalim. Kamenac otpadne, prođe se brusilicom i opere se toplom vodom. Ne može da bude novo, ali očišćeno je i može da traje još. Iz drveta alkohol izvuče sve što mu treba i za sledeći put ne može da bude tako kao ranije. Zašto vinjak sedi po 6 godina u buretu?

Osim što prodaje burad, Vladimir pravi i rakiju i vino, ali uglavnom za svoje potrebe, jer ovako slabo ko naiđe da kupi. Pošto u kući imaju mašine za drvo, a njegov zet se bavi proizvodnjom meda, za svoje potrebe prave i košnice, pa je u ovoj kući uvek radno.

Burići od 10 do 50 litara koštaju 50 evra, od 100 litara 70 evra, a od 200 litara 120 evra. Važno je napomenuti da, ako je vaš materijal, tj. drvo i šine, onda plaćate manju cenu, odnosno naplaćuje se 60% za rad. Vladimir obično prodaje samo burad, a ukoliko želite „puno“ bure sa rakijom, i to se može ugovoriti.

U celoj ovoj priči, meni je najiteresantnije bilo kojom tehnikom drvo može uopšte da se savije, ali sam nakon objašnjenja i kasnije gledanja par snimaka, shvatila. Pomoću vatre, obruča, gvinta, sajle, vode, čekića i naravno, fizičkog rada i ljubavi zanatlije. Da bi se napravilo jedno bure prvo mora da se zna dimenzija istog, i prema tome se dalje radi, a figovanje (sklapanje uglova) i vatra su najbitnije stvari. Ukoliko ne baratate baš izrazima i majstorskim tehnikama kao ja, a interesuje vas bar malo, savetujem vam da pogledate neki video kako se pravi burad i videćete da i nije tako komplikovano.

U Vražogrncu smo bili u julu. U međuvremenu sam počela da radim, i za ta 3 meseca nisam imala vremena ni za šta, pa ni za moj blog. Htela sam da svakome u porodici kupim nešto što će ostati za uspomenu od “moje prve plate”. Pogodite šta sam kupila tati?

Ovo je moja prva priča koja nije iz nekog knjaževačkog sela. Nadam se da će ih uskoro biti i iz drugih krajeva Srbije.

© Fotografije: Provereno loše fotke